Анали Филолошког факултета

Импресум

2023-12-10T12:04:21+01:00

Живот и дело проф. др Сретена Петровића

2023-12-10T12:08:21+01:00

Кремерова критика Шлајермахерове херменеутике (Случај Платон)

2023-12-10T12:11:21+01:00

Кремерова реконструкција Платоновог посредног предања познатог под називом незаписано учење (agrapha dogmata) истовремено је и критика Шлајермахеровог херменеутичког начела sola scriptura (спис се самим собом тумачи). Овај херменеутички поступак Шлајермахер је применио не само на тумачење Светог писма Старог и Новог завета, већ и на Платонове дијалоге које је целокупно превео на немачки језик. Завршни пасуси Платоновог дијалога Федар и делови VII Писма послужили су Шлајермахеру не само за разграничавање записаног и незаписаног говора, већ и за потврду сопствене претпоставке о уметничком карактеру Платонове дијалошке форме (филозофска уметност). Давање примата записаном говору над усменим предањем постаје мета Кремерове разорне критике шлајермахеризма.

Uloga estetskog doživljaja u koncipiranju prirodno-naučnih teorija

2023-12-10T12:14:15+01:00

U radovima domaćih i stranih autora može se pronaći hipoteza o homo aestheticusu, prema kojoj je čovek suštinski estetsko biće. Zaista, estetski doživljaj zastupljen je u gotovo svim sferama ljudske aktivnosti, pa i u oblasti prirodnih nauka. Poznato je da sistematična, racionalna istraživanja prirode započinju sa pitagorejskim otkrićima iz oblasti geometrije, muzike i akustike. Pitagorejci su među prvima utvrdili da se lepi, harmonični muzički intervali mogu predstaviti putem kvantitativnih relacija, što ih je podstaklo da na taj način objasne strukturu fizičkog sveta. Zahvaljujući Platonovoj recepciji pitagorejske filozofije prirode, estetski pojmovi simetrije, asimetrije, lepote i harmonije, postali su osnovna paradigma prirodno-naučnog istraživanja, dugo zadržavajući dominantnu ulogu. Prema Platonovom shvatanju, kosmos je delo „umetnika“ koji stvara ugledajući se na idealno lepe matematičke oblike. Iako je uticaj ove antičke, estetske kosmološke paradigme znatno oslabio u poslednjih nekoliko vekova, u nekim oblastima savremene fizike, pa i biologije, pojmovi simetrije i „spontanog narušavanja simetrije“ i dalje igraju izuzetno značajnu ulogu. Neki od velikih fizičara, kao na primer Vilček (Frank Wilczek) u svojoj knjizi A Beautiful Question: Finding Nature’s Deep Design, potenciraju ulogu estetskog doživljaja u prirodno-naučnom saznanju.

Stvaralaštvo na izvoru autentičnosti

2023-12-10T12:17:37+01:00

Polazeći od stanovišta o autentičnom mišljenju ‒ fundamentalnosti mišljenja koje pita i delotvornoj spontanoj refleksivnosti pitajuće svesti kao osnovi sveukupne naše spoznaje, delanja i stvaralaštva – i sloma stare metafizike i njenih predstava o stvaralaštvu čoveka u radu se promišlja egzistencijalni rizik stvaraoca u povesno neponovljivom osluškivanju vlastitih pitanja. U propitivanoj izvesnosti ovog rizika nailazi se na strah od sopstvenog pitanja i strah od stvaranja, u osnovi na strahove od slobode, ali i na teškoću da se čovek izbori sa patnjom i potresenošću vlastitim razornim pitanjem i činom stvaranja – sa svojom autentičnošću.

Stavljajući u središte razmatranja produktivni aktivitet pitanja koji vlastitom potresnošću izaziva biće, podstiče razmatranje raznovrsnih mogućnosti i dotiče ono nepostojeće još-ne-biće, razvija se misao o pripremajućem misaonom toku stvaranja nečeg novog u životnoj neizvesnosti stvaraoca. Tek autentično stvaralaštvo, a u tom smislu se i filozofsko delo posmatra iz obzorja stvaralaštva, ostvaruje pun kapacitet autentičnog mišljenja svedočeći o njegovom imanentno poetičkom karakteru. Jer kada misleći autentično nosimo vlastitu postojanost, riskantnost i nedovršenost u području stvaralačkog događanja iskušavamo najveću blizinu nadilaženja vlastite egzistencijalne podvojenosti. Tom području izvorno pripada i filozofski razgovor u kome se događa duboki i lomni preobražaj sagovornika, u osnovi ‒ filozofija kao slobodno filozofsko istraživanje. Sloboda u medijumu mišljenja je tu prisutna kao primarna filozofska stvarnost iskušavajućeg mišljenja u dijaloškom zajedništvu.

Кад фикција наговести стварност: прекогнитивни наративи у Злочину и казни Фјодора Достојевског

2023-12-10T12:20:27+01:00

Полазећи од контроверзног психијатријског појма „прекогнитивних снова“, у раду се под појмом „прекогнитивних наратива“ разматрају случајеви у којима су се поједине (мело)драматичне ситуације из романа Злочин и казна Фјодора Достојовског у сличном облику касније репродуковале у његовом животу. Иако је у роману Коцкар искористио своја претходна негативна искуства са рулетом како би приказао погубно деловање коцкарске страсти, он се у наредних неколико година није придржавао сопствених начела и поново је тој страсти подлегао, довевши себе и своју породицу на границу беде у какву је запала породица алкохолом упропашћеног чиновника Мармеладова. Ипак, писац се зауставио на ивици амбиса захваљујући својој стваралачкој енергији која се акумулирала после сваког коцкарског неуспеха, као и истрајној љубави и безусловној подршци младе супруге Ане.

Михаил Булгаков и Жан Батист Молијер: између власти и слободе стваралаштва

2023-12-10T12:23:24+01:00

У раду се сагледава однос Михаила Булгакова према Жан Батист Молијеру, колеги по перу и позоришном занату, тачније према његовом животу и стваралачкој судбини, са којом се Булгаков, у неким аспектима, идентификовао. У средишту пажње су историја настанка и судбина постављања на сцену Булгаковљеве драме Братство лицемера, која тематизује забрану извођења Молијеровог Тартифа, као и Булгаковљево писање, а затим и одустајање од објављивања Молијерове романсиране биографије, касније насловљене Живот господина де Молијера.

Разматра се однос Булгакова према историјској грађи, кључне уметничке одлике његове драме и романа о Молијеру, као и место ових остварења у целини Булгаковљевог стваралаштва, а кроз тематизовање односа уметника и власти, светлости и таме, вечности и времена, бесмртности и пролазности, истине и лажи, као и питање положаја уметника који се налази у процепу између паралишућег страха и стваралачке слободе која га нагони да по сваку цену, упркос страдању, саопшти уметнички досегнуту истину.

Egzistencijalni problemi u francuskom romanu XX veka

2023-12-10T12:26:33+01:00

Predmet razmatranja su francuski romani iz razdoblja između dva svetska rata, koji prikazuju egzistencijalne probleme i čovekovu sudbinu iz perspektive „nesrećne svesti“, a koji se mogu smatrati i pretečama Sartrovog egzistencijalističkog romana iz četrdesetih godina XX veka: Ljudska sudbina Andrea Malroa, Noćni let i Zemlja ljudi Antoana de Sent-Egziperija i Devojke Anrija de Monterlana.

Дело и индивидуација

2023-12-10T12:29:35+01:00

Овај рад је посвећен експликацији начела подвига (начела потпуне индивидуације) као уметничког метода. Начело подвига је један вид (творачког) начела изузећа, као начина једнозначног издвајања неког појединачног догађаја захватом у времену. Начело подвига (начело потпуне индивидуације) односи се на догађаје у самом човеку, односно на догађаје у духу и унутрашњем времену. За разлику од спољашњег, квантизованог и мерљивог времена, унутрашње време измиче било каквом ограничењу, а самим тим и дефинисању или мерењу. Догађаји у духу, који се живе и кроз које се личност одређује и индивидуира, отуда се могу назначити, па и довести до видљивости само творачким делом, „отиском“ душе/духа. Дело настало по начелу подвига, међутим, није засновано на изображавању људске личности уметничким средствима, нити се појединачна (развојна) личност узима као крајњи извор и порекло дела. Напротив, ради се о могућности да се смисао припадан унутрашњим догађајима учини видљивим делом, а путем творачког начела – и то као смисао који није ограничен на било коју индивидуу, али ипак прожима сваку. Под творачким начелом (уметничким методом) разумемо низ поступака у духу и уму уметника, својеврсно како духа којим се дело у свом несводивом смислу и истини води до изображења и појавности. Дакле, начело управља рукодељством и даје начин употребе технике у изради дела, тако да та употреба своју сврху и значење добија од начела. Отуда о начелу подвига у овом раду промишљамо полазећи од његове непосредне примене у творењу дела; у конкретном, ради се о серији слика. Сходно томе, ово излагање теми односа егзистенције и стваралаштва приступа полазећи од уметничког стварања усмереног на аутентичну егзистенцијалну ситуацију која се открива искључиво творењем и кроз дело.

Корпоративна егзистенција и стваралаштво: анализа редуктивних фактора савремене субјективности

2023-12-10T12:33:43+01:00

Овај рад има за циљ да сагледа идентитетске проблеме савременог потрошачког друштва из перспективе хуманистике, при чему је корпорација узета као примарно поље разматрања, будући да се кроз њу у концентрованом облику испољава владајући систем вредности, који је превасходно усмерен ка стицању профита. Из тог разлога, управо се преко анализе корпоративног устројства најлакше детектују механизми путем којих индивидуализам, компетитивност, доминација и утилитаризам бивају индуковани: материјално једначење; специјализација; креирање и подстицање жудње; индукција наратива; структурно насиље. На фону предоченог, поставља се питање какве услове за стваралаштво омогућава једна корпоративна егзистенција. Стваралаштво је овде схваћено у најширем смислу речи: суштинска естетичност Кантове епистемологије представља основ за то да сваког од нас дефинишемо као ствараоца, утолико што, спознајући свет око нас, ми му придајемо одређену форму, обликујемо га – и на тај начин естетизујемо. Међутим, вредносно редукована егзистенција не може изнедрити перцепцију ништа бољег квалитета. Проблем се, штавише, заоштрава када искорачимо из ускоодређеног домена корпорације и, зађемо, на пример, у сферу високог образовања, за коју је, по дефиницији, креативност конститутивна. Квантификација постигнућа, било из перспективе студената или наставног кадра, која прети да постане једино мерило процене квалитета, и специјализација као принцип ефикасне расподеле рада међу запосленима, представљају елементе корпоративне логике који, као оквир за научну егзистенцију – на истрајан, али неприметан начин – сужавају поље индивидуалног и колективног стваралаштва.

Eros и telos: о освијешћеном људском животу и очувању моћи љепоте

2023-12-10T12:36:23+01:00

Разматрајући однос између љубави и сврховитости људског живота, излагањем се хоће указати на својства знања које демонстрира моћ љепоте. Чежња ка цјелини и воља за моћи се, једино знањем које открива истину љубави, могу сјединити у добру као идеји на којој се заснива пожељан човјеков живот. Превладавањем наивног романтизма, као и рационалности која генерише дуалистичко и антагонистичко поимање разлике, мишљење се враћа Почетку у коме се намеће неопходност преутемељења западне културе на принципима Платонове дијалектике. На истом се принципу, а разумијевајући исходе Кантове трансценденталне философије, битне тековине савременог демократског друштва, укључујући идеју науке и умјетности, морају вратити у подручје њихова поријекла, дакле у надлежност метафизике. Смисао знања се тако, испитујући идеју на којој се знање заснива, може, и у доба наводног пост-хуманизма, привести конкретизацији идеала без којих се људско постојање неминовно одваја од своје бити.

Комуникативни аспекти узајамности: концепт дијалога у делу Мартина Бубера

2023-12-10T12:39:00+01:00

Дијалог је једна од најинтригантнијих тема како у филозофији и комуникологији, тако и у осталим хуманистичким дисциплинама. За разлику од Сократа који дијалог разуме и представља пре свега као метод, односно као μαιευτική τεχνική, у делу Мартина Бубера дијалог се појављује као форма суштинског односа, као сусрет, у чијем је средишту категорија узајамности. Значај ове категорије у Буберовом делу потврђује и чињеница да су многе савремене филозофске, комуниколошке, политиколошке, психолошке и психоаналитичке студије указале на различите аспекте и присупе изучавању овог феномена.

Полазећи од Буберове филозофске антропологије у чијем је средишту теза о човеку као „бићу комуникације“, као и од његове „филозофије дијалога“, у овом раду се истражују комуникативни аспекти феномена узајамности. Буберова теза је да је човек увек у релацији са светом или у релацији са другим људима у позицији саговорника, будући да се ради или о односу Ја-Оно, или о односу Ја-Ти. Дијалог се појављује као „разлика која чини разлику“, односно, као феномен који представља кардиналну одредницу људскости. Наиме, док релација Ја-Ти, као интерперсонални однос, подразумева узајамност као conditio sine qua non својеврсне интерпенетрације перспектива која се одвија у току комуникације, дотле то није случај у релацији Ја-Оно.

У раду се излажу комуниколошки релевантне тезе Мартина Бубера о дијалогу и узајамности, као и о суштинској разлици између дијалога и монолога, темпоралности и симетрије. Такође, Буберов концепт Ја-Оно односа разматра се као могући инструмент критике савремене (медијске) културе, у којој је, будући да се не рачуна са сусретом, и сам дијалог доведен у питање.

Prostor slobodan od države: Koncepcija univerziteta u filozofiji egzistencije

2023-12-10T12:41:36+01:00

U ovom radu autor predstavlja Jaspersovo shvatanje odnosa države i univerziteta. Po Jaspersu, univerzitet bi trebalo da bude slobodan od bilo kakvog oblika državne kontrole. Njegovi stavovi su uglavnom normativni. Za Jaspersa, sama egzistencija institucije univerziteta znači kako država teži da obezbedi prostor gde istina može da bude istraživana nezavisno od bilo kakvog uticaja. Po njemu, dakle, postoji izvesna napetost, a možda čak i neprijateljstvo između države i univerziteta. Iako je Jaspers svestan da bi sloboda univerziteta mogla biti zloupotrebljena u smislu da nastavnici mogu da se prepuste neradu, on smatra da je taj rizik prihvatljiv. Što se tiče političke borbe, ona može da bude predmet istraživanja na univerzitetu ali sam univerzitet ne sme biti arena političke borbe. Jaspers takođe smatra da, iako svaki univerzitet pripada nekoj naciji, njegova misija je nadnacionalna. Zbog ovoga univerzitet ne sme zauzimati stranu u borbi između nacija. Nacionalne teme mogu biti istraživane kao i bilo koja druga tema, ali nacionalno pitanje, po Jaspersu, ne sme nikada da postane cilj ili svrha postojanja univerziteta.

Фразеологизми са зоонимом као компонентом у албанском и бугарском језику

2023-12-10T12:56:48+01:00

Овај рад се бави упоређивањем фразеологизама у албанском и бугарском језику који у свом саставу садрже компоненту зоонима, a служе за експресивно означавање људских особина. Зоонимска фразеологија указује на културолошку важност и креативност у одабиру зоонима при стварању одређених фразеологизама. Ови фразеологизми се везују за различите домаће или дивље животиње, птице, инсекте и др. Овакви типови фразеологизама често су и носиоци одређених стереотипа, а као такви пружају увид у специфичан менталитет и културу Албанаца и Бугара, који деле заједничку балканску језичку основу.

Анализирани примери тематски су класификовани према врсти животиње која улази у њихов састав. Они се граде на основу поређења које прелази у метафору. Једни од њих показују позитивне особине животиња, преко којих људи изражавају своје ставове и осећања, док се на основу других негативних карактеристика изражавају особине непријатеља, злих и тврдоглавих људи итд.

Контрастивном анализом ових примера долазимо до закључка да се највећи број фразеологизама односи на категорију негативних људских особина.

Разлог спровођења овакве анализе лежи у томе што сматрамо да постоји недовољна истраженост међусобних фразеолошких односа на албанско-бугарском језичком пару, а који су од великог значаја како за студенте који се баве изучавањем ових језика, тако и за боље разумевање сличности и разлика у култури ова два суседна народа.

Luaj me zjarrin / παίζω με τη φωτιά – албански и грчки фразеологизми с компонентом ватра и њихови преводни еквиваленти на српском

2023-12-10T13:03:11+01:00

Ватра је један од основних феномена природе и од најранијих периода саставни је део човековог живота и један од најважнијих чинилаца његовог постојања. Пошто је човек упућен на ватру, у нашем раду истражујемо значење и заступљеност ове лексеме у фразеологизмима савременог албанског и грчког језика као полазних. Њих разматрамо контрастивно и компаративно, те их потом упоређујемо са српским преводним еквивалентима. Секундарно, како указана компонента фигурира као посебна лингвокултурема, све забележене конструкције сагледавамо са становишта семантике, тачније речено, сврставамо их у одговарајућа семантичка поља. Такође, испитујемо у којој се мери забележене конструкције у овим језицима разликују по значењу, односно да ли чине део исте категорије значења. Резултати анализе показују да, и поред једног низа знатно подударних и/или истих фразеолошких конструкција, преовлађује апсолутна фразеолошка и семантичка идиотипичност која је посебно видљива код албанског.

Белешка о свесци

2023-12-10T11:59:58+01:00