Сто година иранистике у Србији

Abstract

Поводом стогодишњице иранистике у Србији, овај рад има за циљ да прикаже историјски развој и институционалну афирмацију ове дисциплине. Иранистичка делатност започела је на Универзитету у Београду 1925. године, када др Фехим Барјактаревић, пионир југословенске научне оријенталистике, бива изабран у звање доцента на предмету Историја персијске књижевности. Годину дана касније основана је и Катедра за оријенталну филологију на Филозофском факултету у Београду, која је постала први светионик оријенталистке уопште на целом Балкану. Упркос томе, није било простора да се прошири спектар иранистичких предмета и у наставу уведе персијски језик. Крајем осамдесетих година прошлог века, услед неосетљивости бирократских одлука, укинуто је изучавање персијске књижевности којом је утемељена наша оријенталистика. Након тога долази до вишегодишњег одсуства иранистичке делатности из академског живота. До промене долази оснивањем Лектората за персијски језик на Филолошком факултету, када започиње настава персијског језика. У претходних неколико година уведени су и нови иранистички предмети, те је и изучавање персијске књижевности коначно враћено у наставни програм и то на сва три нивоа академских студија. Ипак, наставни планови тих предмета не дају довољно простора домаћим научним достигнућима у тој области која су обележила дугу традицију иранистике у Србији. Овај рад, дакле, не само да осветљава кључне тренутке у развоју иранистике код нас, већ и указује на потребу да се њена дубока историјска утемељеност и домаћи научни допринос у потпуности препознају и инкорпорирају у савремене академске програме.