Eстетски станује човек

Аутори

  • Марија М. Булатовић

DOI:

https://doi.org/10.18485/analiff.2019.31.2.4

Кључне речи:

природно лепо, уметнички лепо, отвореност, недовршеност, homo aestheticus

Сажетак

Као и уметнички лепо, тако и природно лепо имају једну заједничку особину, односно телеологију, тачније телеологију без телоса – сврховитост без сврхе. Међутим, да би уметничко дело било створено, често се мора кренути од света живота чији витализам и органска форма, за једну струју мишљења, надмашују свет артефицијелних творевина. С друге стране, човеков нагон за лепотом, истанчаност естетског чула, наводи га да константно „улепшава“ свет у којем живи, смештајући лепоту у сферу идеалних моћуности (биће-по-себи-за-нас) и доживљавајући свет као недовршени естетски предмет, као још-не-лепоту. Очитост увида саусловљености животног реалитета и естетског простора, али не и њиховог узајамног суперпонирања, указује нам пре на један дијалектичан и нераскидив однос. Уколико, притом, сферу идеалних могућности разумемо као метафизички принцип у човеку самом, отуда долазимо и до хипотезе да се довршавање природног у естетском простору може разумети као отвореност бића и отвореност-ка-делу, што, служећи се феноменолошким речником, покушавамо испитати у овом раду кроз компаративну анализу феномена естетског и стварног.

Downloads

Објављено

2019-12-20

Како цитирати

Булатовић, М. М. . (2019). Eстетски станује човек. Анали Филолошког факултета, 31(2), 67–76. https://doi.org/10.18485/analiff.2019.31.2.4

Bрој часописа

Секција

Чланци