Džordž Eliot između realizma i romantizma

Abstract

Polazno stanovište ovog istraživanja je hipoteza da umetnički koncept Džordž Eliot, iako se u biti podudara sa pretpostavkama realizma, sadrži u sebi brojne karakteristike romantizma. Oslanjajući se na tvrdnje same spisateljice, ali i na stavove kritičara kao što je Džordž Levin, u prvom delu članka se obrazlažu sve osobenosti opusa Džordž Eliot koje su svojstvene realizmu. Iz tih svojstava proizilazi zaključak da se njen književni metod može definisati kao samosvesni, psihološki i moralni realizam. Iako je namera realista bila da objektivno i nepristrasno predstave stvarnost, većina pisaca bila je svesna da je taj ideal nedostižan. Eliot je tvrdila da, baš zato što je nemoguće predstaviti neposredovano iskustvo, kazivanje istine treba da bude etički imperativ pisca. Cilj ovog rada je da problematizuje tvrdnju da realistički metod, bar kad je u pitanju Džordž Eliot, ne predstavlja suštu suprotnost romantičnom metodu, već pre reakciju na njega i njegovu nadgradnju. Od predstavnika francuskog romantizma primetan je uticaj Rusoa, a od nemačkih romantičara Fridriha Šilera i Volfganga Getea. Kada su pitanju predstavnici engleskog romantizma, primetan je izvestan uticaj Valtera Skota i Bajrona, ali se kao romantičar koji je najviše oblikovao umetnički koncept Džordž Eliot definitivno izdvaja Vordsvort. Pojašnjavanjem paralela sa Vordsvortom dolazimo do zaključka da je opus Džordž Eliot originalan i da se ne može u potpunosti okarakterisati kao realistički. Kao i Vordsvort, Eliot je bila nostalgična prema prošlom, predindustrijskom dobu, kada je zajednica bila stabilnija. Pored toga, primetna je i sličnost kada je u pitanju odnos prema sećanju, kao i veličanje deteta kao oličenja prirodnog stanja čoveka.