Аксиолошки поглед на савремену српску поезију

Abstract

У раду се тежи једном могућем аксиолошком погледу на савремену српску поезију и на поједина поимања песничког стваралаштва у актуелном пољу српске културе. Најпре ће се кроз критичку оптику анализирати поједине песме Дејана Алексића и Ђорђо Сладоја, аутора који су овде издвојени следствено чињеници да њихови опуси, за велики део српске књижевне јавности, представљају врло важне репрезенте – у два различита поетичка кључа – крајњих домета савременог српског песништва. Интерпретација би показала да се у тим песничким остварењима одиграва специфично редуковање потенцијала песничког израза, и то под привидом трансгресије нашег искуства. Затим ће се анализирати аксиолошки принципи формирани у једној од најзапаженијих антологија последњих година, у избору Саше Радојчића, Сенке и њихови предмети. Намера је да се покаже до које мере вредносни принцип те антологије уклања из савременог реципијентског искуства поједине поетике које су, утицајем и наслеђем, у темељу актуелне српске поезије. На концу, преиспитиваћемо поједина поимања песничког стваралаштва (Владимир Арсенић) која знатно осиромашују „расподелу чулног” (Рансијер) у савременом песничком стваралаштву. Показаће се до које мере схватање поезије које ћемо овде критички издвојити пориче трансгресивне потенцијале песничког језика и, последично и политички опортуно, редукује савремену антрополошку слику. На концу, издвојићемо један рукавац новог таласа савремене поезије који, упркос својим могућностима, остаје у оквирима статичних схватања песничког говора. Сваки од овде преиспитиваних аспеката савременог песничког стваралаштва и разумевања поезије заснива се на окошталим и непродубљеним становиштима која од савременог субјекта скривају његове потенцијале поимања поезије, сопства и света.