„Ми Багуађа пиниш, ми го гејм”: језик корисника и пружалаца услуга у Центру за азил „Крњача”

Abstract

Током последње деценије дошло је до великог прилива блискоисточних и афричких избеглица, миграната и тражилаца азила, који западнобалканском рутом стижу у нашу земљу. За време боравка у РС, ови људи су смештени по центрима за азил и прихватним центрима широм земље. Временом се формирао заједнички језик, погодан за споразумевање корисника центара и пружалаца услуга у њима. Овај језик се одликује скромним вокабуларом, једноставном синтаксом и суженим избором функција, ограниченим само на реалије живота и рада у центрима. Материјал који је обрађен у овом раду обухвата лексику забележену у Центру за азил „Крњача” у Београду, прикупљену током седмогодишњег рада на терену. Прикупљени материјал састоји се од лексике из енглеског, арапског, персијског, паштунског, дари и српског језика. Иако има своје специфичности, постоји и доста сличности између овог и језикâ у другим центрима. Услед сталне циркулације корисникâ и пружалаца услуга кроз различите центре и друга места контаката, формирала се једна врста језичког континуума, где постоји међусобна разумљивост, али уједно и тачке раздвајања. Након пописа и описа вокабулара, наша намера је била да ову тему сместимо у научне оквире, јер она се може проучавати са аспекта контактне лингвистике. У раду смо пошли од хипотезе да је овај језик заправо пиџин, контактни језик настао у вишејезичној заједници ради остваривања базичне комуникације између њених припадника. На основу анализе прикупљеног материјала и увида у релевантну литературу, дошли смо до закључка да језик у Центру с правом можемо звати пиџином, јер има све особине истог.